Kao i svaka tradicija koja se usmeno prenosi, tako se verovatno i priča o Mihićima iz Gornjeg Hrasna i njihovim precima vremenom menjala, slučajno ili sa namerom. Mihići iz Gornjeg Hrasna su po predanju relativno mlado bratstvo, staro ne više od 300 godina, tako da postoje dobre šanse da je njihovo predanje ispravno zapamćeno u porodičnom sećanju. Idući dalje u prošlost, sa povratkom na stara prezimena - Knežić, Mirilović, Rajković, Kapor - priča postaje manje pouzdana, ali broj familija koje dele isto predanje je brojniji, pa se i šansa da je ono ipak ispravno očuvano u sećanju time donekle i povećava. No neretko, postoji više verzija jedne iste priče ili događaja koju pričaju razni rodovi jednog bratstva, gde se godine i brojke uvek ne slažu. Predanje je često i u suprotnosti sa nekim istorijskim činjenicama, pa se moramo opredeliti za onu verziju koju podupiru istorijski dokumenti. U nastavku su navedene glavne dileme i sporna pitanja na koja nailazimo u porodičnim predanjima Mihića i njihovih predaka.

Dolazak Kapora na Dečansko vlastelinstvo

Period nakon Maričke bitke a kasnije i nakon Kosovskog boja obeležen je velikim seobama hrišćanskog življa sa prostora Bugarske, Grčke i Makedonije ka severu i zapadu Balkana. Mnoge porodice u svojoj tradiciji pamte da su se selili u tom periodu, pa tako i Kapori. Predanje kaže da su se preci Mihića, Kapori, doselili iz Makedonije odmah posle Maričke bitke, što bi bilo nakon 27. septembra 1371. godine. Ono što zbunjuje je činjenica da se oni pominju u Dečanskoj hrisovulji kao podanici na Dečanskom vlastelinstvu već oko 1331 godine. Svi kasniji događaji u kojima se pominju Kapori i njihovi potomci Mirilovići takođe govore u prilog tome da se njihova seoba iz Makedonije morala desiti pre 1371. godine. Kako ovo objasniti? Pretpostavljamo da su Kapori, ne znajući baš tačno vreme seobe iz Makedonije, vremenom u svoje porodično predanje usvojili priču o tome kako su se doselili posle Maričke bitke, kao što je to pričao i veliki broj drugih porodica izbeglih na Kosovo i u Crnu Goru upravo u to vreme.

Pripadnost Orlovićima

Jedan od podataka koji zbunjuje je tvrdnja nekih ogranaka roda Mirilovića da su potomci Pavla Orlovića, legendarnog junaka iz Kosovskog boja. Na srpskoj Vikipediji za prezime Medan, pored pripadnosti bratstvu Mirilovića stoji i tvrdnja da se poreklo Medana „jasno izvodi iz rodoslova Orlovića, potomaka poznatog srpskog junaka na Kosovu Pavla Orlovića tj. njegove dvojice braće“. Za ovakvu tvrdnju nema nikakvog osnova i ona sigurno nije tačna. Ako su se Kapori u nekom periodu, dok su prolazili kroz Crnu Goru, i prezivali Orlović, oni nisu imali nikakve veze sa porodicama koje tvrde da vode poreklo od Pavla Orlovića. Ne ulazeći u to da li uopšte postoji osnov da se veruje u postojanje Pavla Orlovića kao istorijske ličnosti, predanja o poreklu predaka Kapora i predaka Pavla Orlovića su potpuno različita. U prilog tvrdnji da srodstva među ovim bratstvima nema, govore i rezultati i Y-DNK analize potomaka Mirilovića i porodica koje tvrde da pripadaju potomstvu Pavla Orlovića. Dok su Mirilovići haplogrupa I2a Dinaric North, Orlovići su haplogrupa E1b.

Dolazak Rajkovića-Kapora u Miriloviće

Brojna pitanja se postavljaju u vezi predanja i istorijskih činjenica koje se odnose na period tokom koga se Rajkovići-Kapori sele sa dečanskih poseda u Bilećke Rudine. Glavno od njih je da li su Rajkovići-Kapori zaista bili osnivači katuna Vlaha Mirilovića, što bi značilo da su u Bilećke Rudine stigli već polovinom 14. veka. Da li su mogli napraviti taj put u periodu od najviše 20 godina i istovremeno steći ugled i ime u novoj sredini kako tvrdi predanje? Zašto su se tako često selili i menjali prezime? Da li je tako nešto uopšte bilo moguće u istorijskom periodu kada su se pomenuti događaji navodno dešavali? Razmotrimo pojedinačno svako od ovih pitanja.

U knjizi Danila Kapora „Hronika jedne porodice iz Vukodola“ navedeno je da je sredinom XVIII veka živeo predak današnjih Kapora, Baldovin, koji je dobio ime u znak sećanja na njihovog davnog pretka sa Kosova. U to vreme se za dečanske hrisovulje još uvek nije znalo jer su one otkrivene tek u XIX veku, pa ukoliko je tvrdnja o postojanju Baldovina u XVIII veku tačna, saznanje o istoimenom pretku sa Kosova moralo se bazirati isključivo na porodičnom sećanju Kapora. Malo je verovatno da je na Kosovu postojao još neki Baldovin Kapor pored onog koji se pominje u dečanskim hrisovuljama, jer su u pitanju dva prilično retka imena koja su se našla u kombinaciji. Zato možemo prihvatiti kao relativno pouzdanu tvrdnju da su Kapori došli u Bilećke Rudine sa Kosova i da su potomci upravo onog Kapora koji se pominje u dečanskim hrisovuljama.

Drugo pitanje koje možemo razmotriti je koliko dugo je mogla trajati seoba Kapora sa dečanskih poseda u Bilećke Rudine? Ako pretpostavimo da Kapori nisu otišli dalje na zapad u vreme kada se prvi put pominju u dokumentima dečanskog vlastelinstva, a to je period od 1330. do 1345. godine, i da su se prvi put pojavili u Bilećkim Rudinama upravo u vreme kada se prvi put pominju u dubrovačkim dokumentima 1366. godine kao Vlasi Mirilovići, proizilazi da su morali preći put od katuna Vlaha Sušičana na Dečanskom vlastelinstvu, preko Vasojevića, Riđana i Petrovića do Vukodola, odnosno Mirilovića, u periodu od 20 godina. Sasvim je moguće da su vlaške nomadske skupine putovale sa jedne teritorije na drugu u manjim grupama, te da su jedni kao prethodnica tražili bolju ispašu a drugi kasnije stizali za njima. Takva nomadska kretanja mogla su obuhvatati raspon i od više godina dok bi cela skupina prešla sa jednog mesta na drugo. Tako su Kapori koji se pominju na dečanskim posedima mogli biti i zaostala grupa glavnine koja je već mogla izmaći dalje na zapad. U prilog ovakvoj mogućnosti govori i činjenica da se u drugoj Dečanskoj hrisovulji koja je verovatno napisana nakon 1331. godine, među Vlasima Sušičanima pominju „Kapor i sin mu Baldovin, i brat mu Buckat i Nenad, i đed im Trošan“, dok treća hrisovulja pisana 12 do 15 godina kasnije pominje samo Kapora i Baldovina, dok ostalih nema. Ne znamo šta se sa njima u međuvremenu moglo desiti ali možemo zamisliti da su se neki od njih izmestili dalje na severozapad van poseda dečanskog vlastelinstva. Ako je ova pretpostavka tačna onda je u familiji „Kapor“ moglo biti i drugih njenih članova koji su odselili ka Crnoj Gori još pre popisa u drugoj Dečanskoj hrisovulji. Time bi se period seobe vlaha Kapora sa dečanskog vlastelinstva u Vukodo mogao verovatno rastegnuti na 35 pa i više godina. No ostaje činjenica da je Baldovin Kapor, koga današnji Kapori smatraju svojim rodonačelnikom, u vreme pisanja treće Dečanske hrisovulje još uvek bio na manastirskim posedima, te je put do Vukodola za njega i njegove potomke morao i dalje trajati manje od 20 godina.

Zanimljivo je i pitanje zašto su se Kapori za tako relativno kratko vreme selili toliko mnogo puta? Pre svega, znamo da su se i oni kao i ostali vlasi u to vreme bavili stočarstvom. Ovo stočarstvo je bilo transhumantnog tipa, što znači da su se ljudi i stoka sezonski selili između stalnih letnjih i zimskih pašnjaka. Iako nisu bili klasični nomadi u prirodi načina života vlaha ipak je bilo da žive u pokretu. Dobra ispaša i uslovi za lakši život mogli su ih držati duže na određenoj teritoriji, ali ako bi oni postali nepovoljni nije im bilo strano da se sele dalje. Otežane društveno istorijske prilike mogle su ih dodatno motivisati na seobe u potrazi za boljim i bezbednijim životom, a čini se da upravo o tome svedoče i istorijski događaji i porodično predanje. Kad je pod Nemanjićima i u srpskoj državi došlo do ubrzane feudalizacije i teritorijalizacije stanovništva, stočari su bežali na razne strane, pa i prema manje razvijenoj graničnoj Hercegovini, kako bi sačuvali svoj način života i slobodu kretanja. Samo predanje u više navrata navodi da su razlozi seobe i promene prezimena bili sukobi sa drugim grupacijama i plemenima a zatim i strah od krvne osvete. Iako vlasi nisu bili teritorijalizovani u srednjovekovnoj Srbiji kao što su to bili meropsi koji su obrađivali zemlju, izvesno je da su polagali pravo za ispašu stoke na određenoj teritoriji i da je svaki dolazak nove grupacije na tu teritoriju otvarao mogućnost sukoba. Lako je zamisliti da je svaka nova seoba vodila u novi sukob od kojeg se opet moralo dalje bežati. Kada su se jednom našli u begu kako bi izbegli „plaćanje krvi“, sigurno nije bilo sasvim lako naći novu pogodnu teritoriju za ispašu. Ako se tako gleda na stvar, seoba na razdaljinu od 250 do 300 kilometara u vremenskom periodu od 20 godina čini se sasvim mogućom. Zametanje traga usled straha od krvne osvete je istovremeno jedan od mogućih razloga za česte promene prezimena: od Kapora, preko Orlovića, Rajkovića, možda i Mirilovića i opet do Kapora.

Pitanje koje se takođe postavlja je da li su Kapori kao vlasi imali slobodu i mogućnost legalne seobe sa dečanskih poseda kojima su dodeljeni od strane kralja Stefana Dečanskog, imajući u vidu društveno-istorijske okolnosti? Pričamo o periodu kada su teritorije koje su prešli Kapori u svojoj seobi pripadale Dušanovom Carstvu. Sebri, potčinjeni sloj stanovništva u Dušanovoj Srbiji, nije imao potpunu slobodu kretanja. Ipak, vlasi stočari su bili u daleko povoljnijem položaju u odnosu na meropse koji su radili zemlju. Iako su vlasi imali sličan status kao zemljoradnici meropsi u pogledu zavisnosti od feudalnog gospodara i vezanosti za njega, obaveze su im bile drugačije i posedovali su daleko veću slobodu kretanja. Osnovna obaveza vlaha je bila napasanje gospodarevog stada – ovaca, goveda, konja. Pored ove obaveze, vlasi su takođe morali davati dažbine u stoci, a morali su davati i deo vune ili obezbeđivali gospodaru stoku za prevoz tereta. Pored toga, davali su i posebnu dažbinu koja se zvala travnina. Travnina se spominje i u članu 197. Dušanovog zakonika, koji glasi: „kojemu vlastelinu dođe da zimuje čovek, da daje travnine od sto kobila kobilu, od sto ovaca ovcu s jagnjetom i od sto goveda goveče“. Iz ovako sročene zakonske formulacije čini se da su vlasi mogli na neki način ugovarati svoj boravak na teritoriji vlastelinstva. Dakle, ako je vlah mogao da dođe da zimuje na vlastelinstvo pod navedenim uslovima, onda je verovatno mogao sa njega i da ode.

Na dečanskom vlastelinstvu vlasi su bili oslobođeni od svih rabota i prenosa kraljevih stvari na njihovim konjima, kako se to navodi u drugoj Dečanskoj hrisovulji. Razlog tome bio je što je darodavac smatrao da je za poslove manastiru dato malo vlaha, koji su, uz to, bili siromašni. Tako je jedina obaveza Vlaha Sušičana kojima su pripadali Kapori bila da napasaju manastirska stada. Moglo bi se reći da su ovi „manastirski“ vlasi time bili u labavijoj vezi sa svojim gospodarima, čime im je moglo biti olakšano kretanje i eventualno napuštanje vlastelinstva.

Iako nije izvesno, čini se dakle da su se vlasi mogli kretati sa teritorije jednog na teritoriju drugog feuda, ali su time podlegali određenim obavezama. U slučaju potrebe, vlasi su morali ustupiti svoju stoku feudalnom gospodaru za prevoz raznih stvari. Vlasi koji su napasali gospodarevo stado, primali su za to naknadu u stoci. Ova naknada zvala se beleg ili mesečina. Mnogi zemljoradnici su zbog boljeg položaja vlaha pokušavali da prebegnu u stočare. Feudalci su ovakvoj praksi pokušavali stati na kraj, iz straha od osipanja zemljoradničke radne snage, što je zabranjivano i suzbijano i zakonima: „Srbin da se ne ženi među Vlasima. Ako se pak oženi bez znanja igumana, da se uhvati i sveže i on i Vlah od koga bude uzeo ženu, te da se vrati silom opet na očevo mesto.“ - stoji u povelja kralja Milutina o osnivanju Manastira svetog Stefana u Banjskoj, oko 1315. godine. Meropsi, pored toga što nisu imali slobodu kretanja, nisu mogli ni promeniti svoj društveni položaj. Za razliku od njih, vlasi koji su imali slobodu kretanja, mogli su takođe postati i ratnici, pa čak i vlastela. Promenu socijalnog položaja vlaha redovno je pratila asimilacija, odnosno slavizacija. Primeri nekih istaknutih rodova, kao što su bili Balšići, zatim Kalođurđevići-Crnojevići, Mazareki, Spani, pokazuju da je put društvenog uspona bio otvoren i vlaškom elementu.

U svetlu ovih okolnosti, pogledajmo kako je mogao teći put vlaških predaka Kapora do Bilećkih Rudina. Do 1330. godine neki od njih dolaze na teritoriju koja kasnije postaje posed dečanskog metoha, i tamo se pojavljuju kao Vlasi Sušičani. Teritorija koju naseljavaju je porečje Belog Drima, istočno od oblasti Altin. Razlozi njihovog dolaska mogu biti nomadska kretanja, ali i ratna dešavanja, jer treba imati u vidu da je to period sukoba Srba, Bugara i Vizantinaca oko teritorije Albanije i Makedonije. Njihovo doseljavanje moglo se dogoditi još u X veku, kada je Car Samuilo 986. godine naselio okolne oblasti vlaškim stanovništvom, uglavnom iz Tesalije i Epira, ali moguće i iz Makedonije.

Dečansko vlastelinstvo prostiralo se preko teritorije dva oblasna gospodara, Balšića i Vojinovića, pri čemu je većina vlastelinstva bila na teritoriji Balšića. Čak i da se vlasi nisu mogli slobodno kretati između različitih feuda, kretanje u okviru manastirskog vlastelinstva im je verovatno bilo dozvoljeno, pa su neki od Kapora mogli bez većih problema otići na sever, na teritoriju plemena Vasojevića, gde su Dečani takođe imali svoje posede na zemlji gospodara Vojinovića. Tako su mogli promeniti teritoriju oblasnog gospodara a da su pri tom ostali i dalje na istom vlastelinstvu - dečanskom. Sem toga, seoba se dešava u vreme sukoba između Vojislava Vojinovića i Balšića, pa može biti da su Kapori bili zaštićeni od progona na teritoriji novog gospodara. Zašto je usledila ova seoba nije nam poznato, ali je teritorija na koju su došli, a to je oblast Vasojevićkih Komova, i danas poznata kao zemlja koja obiluje terenima za ispašu, sa mnoštvom katuna: Ravni, Rupa, Varda, Lomovi, Mojan, Martinovići, Labovići, Novovići, Vulići - samo su neki od katuna koji i danas postoje na tim prostorima. Možemo zato pretpostaviti da su se Kapori kretali ka boljim terenima za ispašu.

Predanje dalje kaže da su se Kapori tu, u Vasojevićima, sa nekim sukobili i da je „pala krv“. Razlog može biti sukob sa drugim vlaškim skupinama i lokalnim plemenima oko prava na terene za ispašu, koji su očito bili veoma povoljni. Ovakvi sukobi oko teritorija u crnogorskom plemenskom društvu bili su uobičajena pojava. Suočeni sa krvnom osvetom Kapori su odatle pobegli, možda čak bespravno napuštajući metoh Dečana, i zaputili se dalje ka zapadu, na teritoriju feuda Vojinovića. Zato su bili primorani da promene i prezime, pa na sledeću usputnu stanicu, teritoriju plemena Riđana, stižu kao Orlovići.

Iz Riđana opet beg, ovaj put u Petroviće u Oputnoj Rudini, na teritoriju Banjana, i promena prezimena u Rajković. Razlog bega je sukob sa Riđanima, verovatno opet zbog teritorije.

U Petrovićima Rajkovići su imali sukobe sa drugim vlaškim grupama, za koje neki tvrde da su to bila stara plemena Lužani i opet Riđani, pa se ponovo sele dalje, u Bilećke Rudine.

U doba ovih zbivanja celokupna teritorija kojom putuju Kapori pripada srpskom kraljevstvu, a kasnije carstvu, kojim vlada Dušan Silni. Do 1360. godine teritorija plemena Vasojevića i sve teritorije na zapad do Bosne, uključujući i Bileću i Trebinje, bile su zemlje Dušanovog carstva pod upravom oblasnog gospodara Vojislava Vojinovića. Kapori su zato mogli stići od Vasojevića u Riđane, Petroviće ili Vukodo, napuštajući Dečansko vlastelinstvo ali ne menjajući „državu“ i ostajući sve vreme u okvirima feuda Vojislava Vojinovića.

Kada su stigli do Bilećkih Rudina, Rajkovići-Kapori, se konačno zaustavljaju. Postavlja se pitanje zašto ne moraju dalje da beže od potere? Razlog za to može biti pad Dušanovog carstva koji se dešava u to vreme. Od 1360 u Crnoj Gori se formira Zeta pod Balšićima, a teritorija Stare Hercegovine se postepeno pripaja Bosni Tvrtka I, i to još za vreme Dušanovog Carstva, u periodu od 1353. pa zaključno sa 1391. godinom. Rajkovići-Kapori, tada već Vlasi Mirilovići, postali su stanovnici druge države ne menjajući mesto svog boravka, pa su tako ostali i van dosega svojih progonitelja.

Poslednje pitanje koje nam preostaje da ovde razmotrimo je predanje da je knez Bogić Rajković stekao veliki ugled u narodu jer je umeo miriti zavađena bratstva, pa je prozvan Knez Mirilo, a selo Vukodo i njegov rod se po njemu nazvaše Mirilovići. Da li je bilo ko od Rajkovića mogao da za relativno kratko vreme u Bilećkim Rudinama izgradi ugled i ime, tako da se već 1366. godine govori o Vlasima Mirilovićima? Kako možemo tumačiti predanje?

Kada se pominje „ugled u narodu“ to može biti ugled unutar sopstvenog vlaškog katuna, čiju veličinu ne treba potceniti. Pozicija „kneza“ koji je ujedno i sudija („Mirilo“) možda je imala veći značaj nego što se može činiti na prvi pogled, jer je jednom katunu pripadala grupa od više desetina pa i stotina ljudi. Na osnovu turskih deftera, prema popisu iz 1468/69. godine, na prostoru današnje Hercegovine nalazila se OGROMNA grupacija vlaha koja je brojila 4616 kuća. U novom popisu 1477. godine broj vlaških kuća je naglo skočio na blizu 7.000, što se objašnjava činjenicom da je u međuvremenu došlo do proširenja i učvršćivanja osmanske vlasti u Hercegovini pa i do priključivanja novih vlaških skupina. Na osnovu podataka o broju katuna i kuća za svaku vlašku skupinu, može se odrediti njihova jačina, pa je tako najveća katunska grupacija u Hercegovoj zemlji bila na istoku, upravo u predelu Rudina. U Zakonu Vlahom s kraja 12. veka vlaško domaćinstvo se nazivalo kletište, a jedinica od 50 vlaških domaćinstava ili kletišta se nazivala katun. Jedan katun tako je mogao brojati više od 300 duša. Biti vođa takve grupe sigurno je sa sobom nosilo veliki uticaj, pa je knez Bogić Rajković mogao stići u Bilećke Rudine već posedujući veliki ugled kao katunar, poznat pod imenom „Mirilo“ u svom katunu. Promena imena naselja Vukodo u Mirilovići mogla je uslediti mnogo godina kasnije, kada su nekadašnji Rajkovići-Kapori već bili poznati kao Vlasi Mirilovići.

U predanju o Mirilovićima je povezano i pretpostavljeno puno različitih priča: o dolasku Kapora sa Kosova, promeni prezimena u Orlović i Rajković, različitim sukobima i seobama, knezu Mirilu. Karika koja nedostaje i o kojoj još uvek nemamo dokaza je da su Kapori bili osnivači katuna Vlaha Mirilovića. Treba uvek imati u vidu da se ta tvrdnja za sad bazira pre svega na predanju, kao i priča o Knezu Mirilu. Ono što nikako ne može biti dovedeno u pitanje je veza bratstva Mirilovića sa Vlasima Mirilovićima, jer je dokazana Y-DNA analizom. Ukoliko Knez Mirilo nije osnivač Vlaha Mirilovića, njihov naziv mogao je biti izveden iz sličnog vlastitog imena. Danas u Dalmaciji postoji porodica Mirilo (čiji su preci upravo Mirilovići), pa je moguće da je nekad postojalo i takvo lično ime, kao što je to slučaj i sa prezimenom Kapor. I danas među Grcima i romanskim narodima nalazimo slična imena: Myrilos, Mirel, Murilo, Murillo, Murello, Miril. Na osnovu navoda manastirskih hrisovulja potvrđeno je da je struktura ličnih imena vlaških katunara, iako pretežno slovenska, imala i značajan udeo vlaških imena (u etničkom smislu). Kapor, Buckat, Baldovin, su upravo takvi primeri pa ne bi bilo neobično da je među njima bilo i nekih sa imenom Miril, Mirilo, Mirel. Može se onda zamisliti da je ime Vlaha Mirilovića izvedeno kao patronim, na primer od imena nekog Mirila Rajkovića.

Možemo na kraju zaključiti da je put vlaha Kapora iz današnje severne Albanije do Vukodola u periodu od tridesetak godina teorijski bio moguć i da se može pomiriti predanje Kapora, Rajkovića i Mirilovića sa istorijskim činjenicama. No, mogućnost nije nikakav dokaz. Treba reći da neki autori, poput istoričara Srđana Rudića, smatraju da su vlasi Mirilovići morali biti naseljeni u Hercegovinu najkasnije do kraja XIII veka, što bi isključilo njihovo vezu sa vlasima Sušičanima i osporilo predanje. Takođe, crnogorska plemena Vasojevića i Riđana, koja se pominju u predanju, istorija beleži prvi put sredinom petnaestog veka, kada su Mirilovići već odavno naseljeni u Hercegovini. Nije isključeno da su ova plemena i ranije postojala ali o tome nemamo nikakvih pouzdanih dokaza. Nakon svega, nama jedino preostaje da sami odaberemo da li ćemo verovati u predanje ili ne.

Dolazak Mirilovića u Gornje Hrasno

Jedan od ključnih događaja u predanju bratstva Mirilovića je seoba Kneza Mirila i njegovih sinova iz Vukodola, odnosno naselja Mirilovića. Legenda kaže da jednoga dana sinovi kneza Mirila pobiše pašalije, te zbog krvne osvete njih šest sa ocem preseli u Gornje Hrasno, dok sedmi sin Aćim osta u Mirilovićima. Druga predanja takođe pominju prelazak u Hrasno ali ne i ubistva pašalija. U nekim predanjima postoji tvrdnja da je Knez Mirilo kasnije prešao u Islam, zajedno sa jednim svojim sinom od koga potiče muslimanska porodica Elezović.

Pitanje koje se postavlja je kada se ova seoba mogla desiti? U literaturi se može naći nekoliko verzija predanja koje ove događaje smeštaju u različito vreme: oko 1400. godine ili u period od 1500. do 1600. godine.

Ovo predanja ima dosta spornih momenata i kontradiktornosti i teško ga je pomiriti sa istorijskim događajima i ostalim porodičnim predanjima ako želimo da verujemo da je Bogić Rajković bio Knez Mirilo, osnivač Mirilovića, i da je to onaj isti Mirilo čiji se sinovi Dudoje i Njegovan pominju u dubrovačkim zapisima iz 1366. godine. Čovek koji je imao titulu kneza i odrasle sinove u 1366. godini, morao je tada već biti barem u svojim ranim četrdesetim godinama. Ukoliko se kasnije odselio sa sinovima u Gornje Hrasno kako kaže predanje, od godina koje se pominju kao vreme događanja to može biti samo period oko 1400. godine. No, u tom slučaju priče o ubistvu pašalija i prelasku Mirila u Islam ne mogu biti tačne, jer je prva polovina XV veka vreme kada je Hercegovina u sastavu kraljevine Bosne, a zatim u sastavu Vojvodstva Svetog Save, dok Turci počinju da stižu tek od 1463. godine.

Ukoliko je pak tačna tvrdnja da je Knez Mirilo zaista preselio u Hrasno u periodu od 1500. do 1600. godine, onda je priča o ubistvu pašalija i prelasku na Islam moguća, no onda Knez Mirilo ne može biti osnivač Mirilovića, jer su Vlasi Mirilovići u XV veku uveliko postojali, neki od njih već imali i plemićki status.

Ono u šta nema nikakve sumnje je da su Vlasi Mirilovići već imali svoj katun u Hrasnu oko 1400. godine. U prilog ovoj tvrdnji govore i dokumenti pronađeni u dubrovačkom arhivu. Ukoliko je Knez Mirilo bio osnivač katuna Mirilovića, onda je jedina verzija predanja koja je održiva sa istorijskog aspekta ona po kojoj su se on i njegovih šest sinova preselili u Gornje Hrasno oko 1400. godine. Ako su se neka ubistva i desila koja bi ih primorala na seobu u Hrasno, onda to nisu bila ubistva pašalija. Doduše, ubistava nekih Turaka je možda i moglo biti jer u to vreme oni već povremeno upadaju u Hercegovinu. Razlog za preseljenje Kneza Mirila u Gornje Hrasno mogao bi biti jedan takav upad velike grupe pljačkaških osmanlijskih odreda predvođenih belerbegom Lala Šahinom. Prema nekim navodima ova vojska je brojala i do 18000 Osmanlija. Njih je 27. avgusta 1388. godine kod Bileća dočekala vojska kraljevine Bosne, koja je brojala oko 7000 boraca, predvođena Vlatkom Vukovićem. Bitka se okončala potpunim porazom Osmanlija u kome se i sam Lala Šahin jedva spasao bekstvom, dok su gubici u pobedničkim redovima bili neznatni. Nakon ove bitke, otomanski upadi u Bosnu su prestali na neko vreme. U Boljunima kod Stoca nalazi se grob izvesnog Vlatka Vukovića, za koji neki misle da pripada slavnom vojvodi (mada treba reći da za takve tvrdnje gotovo da nema osnova). Na njemu je uklesan sledeći epitaf:

 „Ase leži dobri junak i čoek Vlatko Vuković. Piše Semorad”

Prema nekim pretpostavkama Osmanlije su se iskrcale kod Cavtata, a bitka se odigrala upravo na prostoru Bilećkih Rudina gde je i naselje Mirilovići. U takvim okolnostima moglo je biti i sukoba ljudi Kneza Mirila sa Osmanlijama a bitka je svakako mogla biti povod za seobu u Gornje Hrasno.

Na seobu Mirilovića u Gornje Hrasno mogla su uticati i druga društvena dešavanja koja su se odvijala u to vreme. Naime, vlaške mase naseljene u planinskim krajevima današnje Hercegovine živele su istim stočarskim načinom života, organizovane u svoje katune, do kraja XIV veka. Teškoće za vlahe u pogledu zimskih ispaša nastaju 1399. godine, kada su Dubrovčani kupili od bosanskog kralja Slansko primorje i kada nisu više dozvoljavali da pomenuto Primorje služi susednim vlasima kao zimovište. Time je započeo proces teritorijalizacije vlaha, čime dolazi i do njihovog prelaska na zemljoradnju, naročito u plodnim krajevima. Lokacija Hrasna je bila na području Vlaha Mirilovića, što je zabeleženo u dubrovačkim spisima. Možemo zamisliti da su se Knez Mirilo i njegovi sinovi u nedostatku boljeg zimovišta spustili u Gornje Hrasno, koje je bilo u području njihovog katuna. Tamo su bili povoljniji uslovi za zimovanje stoke, a bilo je i plodne popovopoljske zemlje u neposrednoj blizini.

Kako onda tumačiti tvrdnje o ubistvima pašalija koje se navode u porodičnom predanju? U predanjima i legendama često se mešaju događaji koji su se dogodili u različito vreme, priči se dodaju novi detalji, ona se vremenom menja i ulepšava. Iako je moguće da su se neka ubistva zaista dešavala, pre će biti da je u pitanju „ulepšavanje“ porodične istorije. Imati junačku porodičnu prošlost uvek je bilo na ceni.

Slično možemo razumeti i priču familije Elezović o prelasku njihovog pretka Kneza Mirila na Islam. Mnogo lepše zvuči da je Islam primio vaš predak koji je bio Knez nego neki njegov nepoznati potomak.

Serdar Milinko i Miho Knežić

O Knežićima, potomcima Mirilovića kojima je pripadao i rodonačelnik Mihića, Miho Knežić, malo toga znamo. Danas ih u Hercegovini ima veoma malo. Ono što predanje kazuje je da je Miho Knežić bio brat serdara Milinka Knežića. Ovo je i najsporniji momenat u predanju Mihića. Istorija je zabeležila Milinka Knežića kao uglednog glavara iz Gornjeg Hrasna, koji je uzeo učešće u Morejskom ratu na strani Mletačke republike. Milin Knežić (Knežević) spominje se u pismu kojeg su Zažabljani i Hrašnjani uputili 1. avgusta 1688. godine u Beč. To znači da je i njegov brat Miho Knežić morao živeti u isto vreme, odnosno u drugoj polovini XVII veka. Predanje zaista i smešta Mihu Knežića u 1700. godinu. Problem je što je rodoslov Mihića gotovo nemoguće „rastegnuti“ toliko daleko u prošlost. U literaturi se mogu naći svedočenja o rodoslovu Mihića koja je davala treća generacija potomaka Mihe Knežića. Možemo smatrati da su ova predanja tačna, jer pretpostavljamo da su svedoci morali znati imena svojih dedova i pradedova. I u današnje vreme toliko generacija u nazad zna gotovo svako od nas, a u prošlosti je pamćenje porodičnog rodoslova imalo mnogo veći značaj i simboliku, posebno u krajevima sa jakom rodovskom tradicijom kao što je Hercegovina. Pored toga, iste podatke o rodoslovu su davali različiti pripovedači - potomci Mihe Knežiča, tako da zaista nema razloga da se sumnja u njegovu tačnost.

Najranije godine u kojima pouzdano znamo da su rođeni neki potomci Mihe Knežića su polovinom XIX veka, kada je na primer u 1868. godini rođen Sava Mihić, koji je prema pomenutom porodičnom rodoslovu praunuk Mihe Knežića. U genealogiji se za jednu generaciju uzima obično period od 25 godina, pa bi na osnovu takve standardne računice proizilazilo da je Miho Knežić rođen oko 1790. godine. Naravno, čovek može dobiti potomstvo i kao tinejdžer ali i sa šezdeset godina, pa treba da vidimo koliko daleko u prošlost možemo teorijski da raširimo koren rodoslova. Čini se da za uzimanje veće prosečne brojke od 25 godina za jednu generaciju ima osnova. Za razliku od nekih drugih srpskih krajeva, Hercegovci se nisu ženili u ranoj mladosti. Ako se pogleda porodično stablo Mihića u prethodnih 150 godina, može se videti da je većina prvo potomstvo dobijala u kasnim dvadesetim godinama. Mihići iz Bančića i Čavaša ženili su se u dobu od 25 do 35 godina, dok su se Mihići u Potkomu, Koritniku i Bračićima ženili nešto ranije, u dobu od 20 do 25 godina. Zato Mihići iz Bančića i Čavaša zaostaju u geneaološkom stablu za jedno ili dva kolena.

Mihići takođe važe za izuzetno dugovečne ljude. Selo Bančići je svojevremeno bilo poznato kao svojevrsno „čudo“, jer je u njemu živela neobjašnjivo velika koncentracija stogodišnjaka, kao nigde u svetu. Mihići iz Čavaša i Bančića se i danas u literaturi pominju kao poznati stogodišnjaci. Njihova reproduktivna moć je zaista dugo trajala i neretko su imali potomstvo u svojim kasnim pedesetim pa i šezdesetim godinama. Ali čak i da pretpostavimo da su tri generacije predaka pomenutog Save Mihića dobijale potomke u pedesetoj godini života, što je malo verovatno, Miho Knežić je mogao biti rođen najranije oko 1720. godine. Sa druge strane, ukoliko je Milinko Knežić bio čovek od ugleda u 1688. godini, za pretpostaviti je da je tada bio barem u svojim tridesetim godinama, pa godina njegovog rođenja može biti najkasnije možda 1660. Čak i sa ovako krajnje nategnutim pretpostavkama, razlika između rođenja „braće“ Milinka i Mihe bila bi 60 godina. Očito da je toliko velika razlika u godinama sa biološkog stanovišta gotovo nemoguća. Zato možemo zaključiti da ovaj deo predanja nije istinit i da je verovatno opet u pitanju „kićenje tuđim perjem“. Mihu i Milinka Knežića deli barem jedna generacija, tako da oni mogu biti samo rođaci, ali ne i braća.

Mihići i Pašići

Mihići i Pašići iz Gornjeg Hrasna tvrde da su potomci Mihe Knežića. Predanje kaže da je Miho imao četiri sina. Za vreme Turske uprave jednog Mihina sina od 10 godina odvedoše Turci haračlije u Carigrad. Kroz nekoliko godina Mihin sin se vrati u Hercegovinu kao paša, i od njegovog potomstva postaše Pašići.

Ovde opet imamo problem sa godinama. Turci su odvodili hrišćansku decu po osnovu devširme, svojevrsnog poreza kod nas poznatijeg kao Danak u krvi, koji su svojim potomstvom plaćali ne-muslimani. Devširme praktično prestaje da se sprovodi polovinom XVI veka, a sultan Mehmed IV ga konačno i formalno ukida 1649. godine.

Čak i da je Miho Knežić i živeo oko 1700. godine kako se pominje u predanju (mada smo videli da je verovatno živeo znatno kasnije), to je vreme kada Turci više ne odvode decu, odnosno barem ne po osnovu devširme. Ne zna se koji bi drugi razlog bio da Mihinog sina odvedu Turci. Njegov prelazak u Islam i srodstvo Pašića i Mihića time nije isključeno, ali za priču o nasilnom odvođenju ima malo osnova. Mnogo je verovatnije da je četvrti Mihin sin dobrovoljno prešao u Islam. U krajevima pod otomanskom vlašću, među hrišćanima je bila česta praksa da jedan član porodice postane musliman kako bi štitio ostatak familije i obezbedio im određene povlastice. I predanje Mihića podupire ovakvu mogućnost kada se pominje da je paša oslobodio porodicu od plaćanja poreza.

Mihići, Tomići i Škrbe

Risto Milićević u svom delu „Hercegovačka prezimena“ navodi da su se Mihići iz Gornjeg Hrasna nekada zvali Tomići. Na ovakvu tvrdnju u vezi Mihića u Podkomu nailazimo i kod Petra Šobajića u njegovom radu “Dabarsko Polje u Hercegovini”, koji je napisao na osnovu istraživanja sprovedenih 1926. godine. Milićević je tvrdnju o vezi Tomića i Mihića verovatno preuzeo iz Šobajićevog rada, naknadno objavljenog 1954. godine. Šobajić u svom radu o Mihićima u Podkomu piše sledeće:

“Mihići - 6 kuća - su iz Hrasna kod Stoca. Došao Petar pod Kom u Dabar oko 1860. na zemlju Karadžinu i imao Mira i Spasoja. Slave Jovanjdan. U Hrasnu se prezivali Tomići. Pobiju neke Turke, ali i oni izginu, ostao Miho, i oni su od njega, Miho imao sedam sinova, koji ubiju agu, pa se razbegnu, dođu na Komanje Brdo i jedan tu ostane, a jedan ode u Do i njegovi se potomci prozovu Škrbe. S Komanjeg Brda pređu u Dabar. Ima ih u Kobilj-Dolu, Dabrici, i Lokvama kod Stoca. Slave Jovanjdan. Imali su tapije na Kladovo Brdo u Zagorju, stare 250 godina.”

Čini se da je ovde nekakva zabuna u pitanju, pa nije isključeno da se radi o grešci ili pogrešno interpretiranoj tvrdnji. Deluje kao da su izmešana predanja Mirilovića (sedam sinova) i Mihića. Ni jedno drugo porodično predanje ne pamti vezu Tomića i Mihića iz Gornjeg Hrasna. Jedina veza koja bi se mogla uočiti je da se upravo sin Mihe Knežića koji je iselio u Potkom zvao Tomo, da je ubio Turčina i zbog toga izbegao iz Gornjeg Hrasna. Svi Mihići iz Potkoma su njegovi potomci pa može biti da su ih zato nazivali Tomićima. Tomo je imao sinove Spasoja i Miška (koji se možda zvao Miroslav, pa odatle nadimci i Miško i Miro?), pa bi i to mogla biti veza. Takođe nije isključeno da nedostaje barem jedna generacija u rodoslovu Mihića, te da je postojao neki Pero koji je mogao biti Tomin sin, a da su Miško i Spasoje ustvari njegovi potomci a ne Tomini. Time bi se premostio i jaz koji deli Mihu Knežića od Serdara Milinka, što je već pomenuto kao takođe sporno predanje.

Inače, jedini Tomići pravoslavci koje pominje Risto Milićević u istoj knjizi slave Đurđevdan, za razliku od Mihića iz Gornjeg Hrasna koji svi slave Jovanjdan kao i njihovi ostali bratstvenici Mirilovići, tako da ni ovaj podatak ne ide u prilog izrečenoj tvrdnji o vezi Tomića i Mihića.

Treba ipak reći da postoji jedan podatak koji može u veoma maloj meri dati šansu i ovom predanju. U turskom defteru koji sadrži popis sela i zemlje sandžaka Krka, Klis i Hercegovina, oslobođenih od Mletačke Republike 1701. godine, navodi se da u selu Donje Hrasno, koje se još naziva i Mirilović, kao posednik živi izvesni Mihovil Tomić. Da li je ovaj Mihovil mogao biti Miho? Osim što nemamo nikakvih dokaza koji bi potkrepili ovakvu pretpostavku, opet se nameće već pominjani problem prevelikog vremenskog raspona između 1701. godine kada je živeo Mihovil i godina kada su živele ostale generacije iz rodoslova Mihića.

Slično stoje stvari i sa tvrdnjom da familija Škrba iz Dola kod Stoca vodi poreklo od Mihića. Rezultati sprovedenih Y-DNA analiza su pokazali da Škrbe pripadaju haplogrupi I2a Dinaric South, za razliku od Mihića koji su I2a Dinaric North, čime je potpuno isključena mogućnost događaja navedenih u predanju. Iako slave Jovanjdan, Škrbe nemaju direktne veze sa Mihićima.

<< Knežići Mihići kroz istoriju >>

Imena Prezimena Kontakt Početak