Rodonačelnik Mihića iz Gornjeg Hrasna, pripadao je porodici Knežić. Bio je to Miho Knežić, za koga kažu da je bio najmlađi brat Serdara Milinka Knežića. Predanje kaže da četvrti sin Bogića Rajkovića, koji preseli iz Mirilovića u Gornje Hrasno uze prezime Knežić. Knežići se naseliše u zaseok Pobrđe u Hrasnu. Odatle su se oni kasnije raseljavali i danas ih u Hercegovini ima u Mostaru i Hodbini.

U zaseoku Pobrđe u Gornjem Hrasnu vidi se razvaljena kula, za koju u selu kažu da je pripadala Milinku Knežiću koji je "prije 200 i više godina bio bogat čovjek i muselim kod Turaka". On je kažu "držao đumruk (carinu) na Hutovu, a imao je u Popovskom Polju 500 rala svoje zemlje". Došavši u sukob sa turskim vlastima, pobegao je u Kremenu-Slivno, kod Opuzena, gde i danas žive njegovi potomci. Ovo je zapis sa početka 20. veka tako da je vreme o kome narod govori 17. vek, odnosno period pre 1700. godine. Nema sumnje da je u pitanju istorijska ličnost, odnosno Milinko Knežić koga u istorijskim dokumentima nazivaju i Milin ili Milenko, a ponekad i pod prezimenom Knežević. On je bio hercegovački glavar koji je predvodio jednu grupu ustanika u Morejskom ratu, protiv Turaka a na strani Mletačke republike. Milin Knežić (Knežević) spominje se u pismu kojeg su Zažabljani i Hrašnjani uputili 1. avgusta 1688. godine u Beč. U tom pismu, kojim se traži od austrijskog cara Leopolda prvog da uputi trupe u Hercegovinu, da bi zajedno sa Hercegovcima oslobodio te krajeve od Turaka, javljaju se kao potpisnici Milinko Knežić i Nikola Žarković ("Šarković"), sa njihovom "kumpanijom". Ovi glavari su, očigledno, bili pripadnici srodnih porodica Žarkovića i Knežića iz Gornjeg Hrasnog, obe iz roda Mirilovića. U drugom dokumentu se pominje da je 1694. godine vojvoda Vule Novković prikupio oko 100 boraca u Zažablju i Popovu, "a s ocem je privolio Milinka Knežića da priđe Mlečanima sa 1000 svojih ljudi".

Godine 1694. knez Milin Knežić je iz Zažablja prešao s 1000 ljudi u Gradac i Broćanac u Zažablju. Spominje se kao vrlo ugledan čovek, knez Zažablja, koji je čuvao prilaze Popovu i Ljubinju, što mu je osiguravalo kontrolu i zaštitu dubrovačke trgovine. Njegovo matično područje u Zažablju pre dolaska u Gradac se u dokumentima ne određuje pobliže. Neki istoričari navode da je rod iz Hrasna, ali bez pozivanja na izvor. S obzirom na područje koji su u karavanskoj trgovini osiguravali, zaista bi ih se moglo locirati u Gornje Hrasno. To potvrđuje i kontekst pomenutog pisma koje su stanovnici Zažablja i Hrasna uputili u Beč 1688. godine. Nakon 1699. Knežići sele dalje na zapad Hercegovine, u Poneretvlje prema Gabeli, a potom u Kremenu i Mihalj. Jedan ogranan Knežića živi u Mostaru.

Danas u Metkoviću, kao i u selima Mihalj i Kremena, žive Knežići koji slave Sv. Jovana Krstitelja. Za njih se zna da su došli u Mletačku Republiku sa još porodica kojima su bili serdari. Kao poklon što brane Mletke od Turaka i čuvaju granicu dodeljeni su im posedi.

Milin Knežić je za svoje zasluge 1694. dobio više poseda u Neretvi, Zažablju i Popovu. Za zasluge u osvajanju Zažablja, kada je predvodio 200 naoružanih ljudi, njemu je 26. juna 1694. dodeljena kula nad Gabelom u selu Višić, koja je bila u posedu Ibrahim-age Višića, te 40 kampa zemlje u trajno vlasništvo. Prema pismu providura Daniela Dolfina od 28. juna 1694. u Gracu je dobio 30 kampa zemlje. Milinko Knežić je po mletačkom zauzimanju Zažablja i Popova takođe došao u posed zemlje koja je pre pripadala muslimanima. Dobio je posede u Jazu, Dračevu, Konjskom, Trebimlji.

Serdar Milinko Knežić je bio znamenita ličnost svoga vremena pa se čak pominje i u pesmama. U epskom delu Andrije Kačića Miošića iz 1756. godine, „Razgovor ugodni naroda slovinskoga“, Serdar Milinko i Knežići opevani su u dve pesme. Prva je „Pisma od vitezévah neretvanskih“:

…

Viteza je porodila majka,

Po imenu Knežića Milinka:

Sedam glávah odsikao biše

Pod Gabelom na ograšju pervom.

…

Knežić Vuče i on Turke tuče,

serdar biše od Neretve mutne:

Robi tursku zemlju do Mostara,

Do Blagaja i do Počitelja.

Plino goni, tursko roblje vodi,

Bojak bije, a odsica glave

Pod barjakom dužda mletačkoga.

Knežići su roda junačkoga!

…

Serdar Knežić se u istom Kačićevom delu ponovo pominje i u „Pismi od glavárah turskih i silenih junákah rata maloga i posli njega“:

…

Kamo nami sila Anušiću,

Koi devet konjah priskakáše?

Posiče ga Knežiću Vučene,

Od Neretve na glasu sérdare.

…

Knežići se pominju i u turskom defteru koji sadrži popis sela i zemlje sandžaka Krka, Klis i Hercegovina, oslobođenih od Mletačke Republike 1701. godine. U tom dokumentu se navodi da u selu Donje Hrasno, koje se još naziva i Mirilović, staru kulu drži Stojan Knežić. Kao jedan od posednika koji je prebegao u Mletačku Republiku pominje se i Nikola Knežić.

Pitanje je da li je serdar Milinko Knežić zaista mogao biti brat Mihe Knežića. Iako teorijska mogućnost postoji ona se čini vrlo malo verovatnom, jer se godine ne slažu. Da bi ta tvrdnja bila istinita, nekoliko generacija Mihića je moralo da bude izuzetno dugovečno (mada, oni jesu to bili) i dobija potomstvo u dugom vremenskom periodu, sve do poodmaklih zrelih godina. Na primer, životni vek barem jednog potomka za koga se zna godina rođenja morao je biti preko 90 godina, a prethodne tri generacije njegovih predaka morale su se rađati u odmaklim četrdesetim godinama njihovih očeva. Pa čak i tada, razlika između braće, Milinka i Mihe, morala je biti barem 30 godina, i to pod uslovom da je Milinko bio serdar već u svojim dvadesetim godinama. Nemoguće nije ali vrlo malo verovatno zaista jeste. Mnogo logičnije zvuči mogućnost da njih dvojicu ipak deli barem jedna generacija, odnosno da nisu bili braća, već samo rođaci.

Kao i Mihići, i Knežići pripadaju velikom bratstvu Mirilovića i slave Jovanjdan.

<< Mirilovići Predanje nasuprot činjenica >>

Imena Prezimena Kontakt Početak